Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima.
Celoga života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, uzdižući se koji pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostario.
Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila.
Stari orao zapanjeno je gledao uvis. '' Šta je to? '' pitao je.
''To je orao, kralj ptica'' , rekla mu je jedna kokoš. ''On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji. ''
I tako je orao umro medju kokošima, ne znajući ko je.
Nesvestan život nije vredan da bude proživljen. Kada odbacite svoje iluzije i postanete svesni sebe i sveta oko vas, otkrićete svu lepotu života na zemji.
Antoni de Melo
Нема коментара:
Постави коментар